Радио уживо
Епархија бачка Радио Беседа Радио Тавор Радио Славословље Сајтови СПЦ
Контакт-редакција
Почетна Архива Вести из Епархија Распореди богослужења

Архива...

» Сабор Светог Јована Крститеља - Слава Епископа бачког Иринеја
» Владимир Путин посетиo храм Светог Саве
» ПРАЗНИК СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
» САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
» Божићна посланица Српске Православне Цркве
» Несаломив је дух српског народа
» ОБАВЕШТЕЊЕ
» ОБАВЕШТЕЊЕ
» ПАТРИЈАРХ КИРИЛ: СРЕЋАН ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ СВЕШТЕНИКА ЈЕ ПАСТИРСКИ ЗАДАТАК
» ОБАВЕШТЕЊЕ
» Упокојио се др Живорад Смиљанић
» ПРАЗНИК СВ. АНДРЕЈА ПРВОЗВАНОГ
» ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ УЧЕСТВОВАО У РАДУ НАУЧНОГ СКУПА ПОСВЕЋЕНОГ АУТОКЕФАЛИЈИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
» Епископ бачки Иринеј: Изворна и савремена аутокефалија
» ПРЕДАВАЊЕ У КУЛИ
» Гостовање Епископа бачког Иринеја у емисији „Архипастир
» ПРЕВЕДЕН ОХРИДСКИ ПРОЛОГ НА СЛОВАЧКИ ЈЕЗИК
» МИТРОПОЛИТ БОРИСПОЉСКИ АНТОНИЈЕ: „ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА ДЕЈСТВУЈЕ У УКРАЈИНИ КАО ПАРТИЗАН"*
» ПРЕДАВАЊЕ У СОМБОРУ
» Обележавање 100-годишњице завршетка Великог рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији

„Прича о талентима"



Да ли је таленат дар Божији или тежак крст који не могу сви да издрже? Да ли свакоме даје таленат? – питање које је узнемиравало човечанство од постанка света. Људи су се одушевљавали, завидели су му, продавали су душу за њега, немилосрдно су га занемаривали и посвећивали су му цео живот како би га умножили. Шта је то? О свему томе разговараћемо с диригентом Празничног хора манастира свете Јелисавете из Минска, монахињом Јулијаном (Денисовом).



„Ћесару ћесарево, а Богу Божије“

Мати, за многе људе питање о таленту још увек није решено. Како човек да га схвати и како да се односи према њему? Који је ваш одговор на ово питање?

У овој добро познатој причи има један детаљ. Господ је поделио таленте: једном један, другом пет, трећем десет, и отишао је, отишао је и ништа није рекао. Разумете? Читава ствар је у томе. Зашто није упозорио, зашто није рекао: „Пази, немој тек тако да га закопаваш у земљу. Пусти га у промет, а онда ми поднеси извештај, тражићу одговор од тебе.“ Није то рекао. Само је поделио и отишао. Зашто их је поделио, шта човек с њима да ради? И шта ће човек који осећа своју одговорност за оно што има у рукама или можда за унутрашњи дар, учинити с њим, како ће га употребити? Управо ово је важно за људе ако, наравно, они то цене и схватају: „Ово није моје.“

Као девојчица, дете, наравно, осећала сам извесну обдареност. Како да не! Похађати школу за талентовану децу. (Најбоље је кад човек наводи себе као пример, јер тачно зна да никад неће погрешити.) Са свих страна од најранијег детињства ти пуне главу тиме да си талентован и да су сви твоји другови и другарице из разреда такође некако посебни. А пошто се о Богу није никад говорило, подразумевало се да је све то моје. Таква сам! Тако посебна! И касније се на основу тога гради судбина. И гради се тако, с таквом свешћу о себи. Зато што Господ не одузима дар, користиш га, а Он чека да схватиш чији је. И добро је ако схватиш. Онда почиње процес разобличавања, саморазобличавања. Али многи људи не схватају, а дар је велик, и не почињу да га закопавају у земљу, не, него га активно користе, али присвајају дивиденде.



У овој причи Господ је заповедио да се у најкрајњу таму баци чак и онај ко је просто закопао оно што му је дато. Наизглед, шта Ти је учинио? Па ето, Ти си му дао – он је сачувао и вратио, ниси на губитку. Али ја овај детаљ схватам на следећи начин – Богу то није довољно зато што воли човека и даје му дар, као шансу да ради зарад свог спасења, зарад спасења људи. Због тога што је човек Божији сарадник у делу спасења, а Богу ништа више не треба, све остало су методе и инструменти у делу твог спасења, сваког човека. И један од оваквих инструмената је дар, да би могао да послужиш људима овим даром. А човеку се често чини: моје је, сâм сам све постигао. Таленат је опасна ствар; музички или сликарски таленат, и сваки други уопште, чак и кад се бруси на машини! Нарочито ако човек схвата и осећа у себи овај таленат или обдареност, постоје различити степени талента, тим пре ако се ради о генијалности, човек је просто у заточеништву своје генијалности. И ако то схвата, као на пример, Пушкин на крају живота, сигурно да је то страшна ствар. Зато што, колико год чудно било, неће те спасити ни десетине и стотине књига, симфонијских поема и романси које су се сачувале у вековима, остајући у сећању човечанства. Ништа од тога не спасава душу. Душу не спасава шта, већ како. И овде Господ поставља питања: „Да ли си нешто жртвовао за људе? Или си скрупулозно целог живота водио рачуна о ауторским правима и дрхтао си над тим да, не дај Боже, неко не скине нешто твоје са Интернета?“ За мене се овде поставља велико питање, нарочито кад га задају православци. Како то? То је бесмисленост и противречност! Ако си се ухватио у коло, играј у њему и немој да штрчиш. Треба благодарити Богу дајући, а присвајање је, нажалост, врло раширена појава. Затим се, у извесној фази, гаси Божија искра и остаје скелет. Свети Оци су људе који пропадају и одбацују Бога често поредили са живим мртвацима. Чини се да постоји обличје живог човека, а унутра је празнина, у очима је празнина, у жељама су грех и гадост. Тако је и у уметности: ако је човек неко време авансно живео од Божијег талента који му је дат ради умножавања и благодарења Богу, он живи и делује још неко време као да у њему постоји овај таленат, који се у ствари већ угасио, остала је матрица, голи скелет, а човек не примећује, настављајући да делује као да нешто може. И то се увек осећа, увек се примети кад се у човеку угаси таленат. И свеједно си у недоумици: „Шта се десило? Како то? Плакао си на његовом концерту, толико те је дирао у душу, а сад долазиш, и наизглед је све исто, Чајковски и Шостакович су исти, а у теби је тишина и празнина, ништа те не дотиче, остало је само кретање звука. Ето како стоји ствар с талентима. Опасна ствар! „Боље је ниже! Не треба толико високо летети,“ – као што ми је рекао један стари свештеник кад сам тек дошла у манастир.

„Шта је теби до тога? Ти хајде за Мном“

– Мати, Ваш живот у манастиру се тешко може назвати осамљеним. Да ли Вас оптерећује то што сте јавна личност?

Видите, ја сам и у свету била јавна личност, од двадсет друге године. Сваки професор је у принципу јавна личност.



– Имам у виду да ли је ситуација у којој се сада налазите другачија? Да ли вас сада оптерећује?

Знате, оптерећује ме као негде у позадини, у задњем плану. Људи ме не оптерећују. Јер они не долазе код мене као код свештеника на исповест кад доносе све оно најстрашније, већ напротив, долазе с љубављу. Зашто би долазили без љубави, без ње неће доћи ни на концерт, ни на сусрет, ни у манастир, а то значи да су то већ априори људи пуни љубави. Често зову, пишу, онако долазе. Комуницирам с великим бројем људи, дописујем се. Људи понекад имају просто потребу да кажу какав утисак на њих су оставили неки дискови које су чули, или филм „Инокиња“, неко има потребу за тим да управо мени исприча своју животну причу. То треба поштовати у човеку, јер је због нечега, због неких непознатих разлога, издвојио управо тебе – то је дејство Божије. И на томе се заснива правилан ефекат јавног живота, ако човек схвата да људи не долазе код њега, већ код Бога, зато што Бог нешто жели да им каже кроз тебе. Јер не може Бог свакоме да пошаље Анђела у телу, човек просто неће издржати, и зато Бог делује кроз људе – то је општепозната аксиома. И то није метафора! Тек у манастиру сам то схватила. Идеш празан, болестан, просто никакав, јуче уопште нисам знала о чему ћу говорити (ради се о сусрету са слушаоцима у Фјодоровском храму, - прим. ред.). Дошла сам сат времена раније, седела сам у горњем храму, молила се и размишљала: „Господе, дај ми шта да кажем! Јер ако ми људи не поставе питања, ништа нећу рећи.“ И сваки пут с неким неповерењем у Бога. Грешни човек никако не може да се препусти с поверењем. А све ће бити онако како треба, као што је било на свим претходним сусретима, зато што то није ради мене, већ ради људи који су дошли, и ја овде нисам нимало битна. И ако је људима потребно – Бог даје и све уређује. А јавни живот по послушању је потпуно друга ствар. Једна је ствар ако ми одједном у манастиру падне на памет да одем у Петербург, да дам пар концерата и да се истовремено прошетам граду, а потпуно је друга ствар ако ме неко назове, па каже: „Треба! Да ли бисте могли?“ Онда се нађу потребни људи, који су спремни на то да преузму на себе организацију и друга питања. А ако се човек бави неким својим измишљотинама, а посебно у манастиру – то је опасна ствар! У ком смислу је опасна? Можда ће имати неког успеха, али ће му Господ обавезно показати грешке, опет на његову корист, зато што се, наравно, све ради због нас и из љубави.



– Мати, да ли монах може да има још неко служење осим служења Богу?

Јуче ми је, сећате се, неко поставио питање о једном монаху? То је карикатура. Он има призвање. Добро, ако имаш призвање, глас – Божији дар, зашто си отишао у монахе? Јер глас ти се није појавио у монаштву? – није јасно зашто сам толико категорична. Или да објасним да је монах учествовао у ГЛАСУ и да је хтео да победи или да то потпуно укине. То је већ неко изопачено схватање талента. Ето, да жртвује овај свој световни таленат, који је можда већ формиран, а можда и није, а не да захтева неке сумњиве благослове. Сећате се оптинског монаха, Данила (Болотова) – прецизирала сам? Он је у свету био познати сликар? А кад је дошао у манастир престао је да слика и десет година ништа није сликао. Митрополит Иларион (Алфејев) – професионални композитор, Московски конзерваторијум – десет година није написао ниједну ноту, и заборавио је сва своја дела. А кад је дошло време, кад је „сазрео“ као монах, Господ га је посетио и као да му је рекао: „Можеш, сад можеш. Иди.“

– Да ли то значи да сваки монах треба да има такав период уздржања?

Видите, послушање за певницом, на којем сам, на пример, била пре манастира, је једно од главних у манастиру. Зато није било наглог преласка, а није било ни разлога. Годину дана сам просто стајала за певницом, као појац, и тек неколико месеци касније сам почела да се бавим хором с којим сам радила у Петропавловском храму. Хор је прешао овамо у манастир и почели смо помало да учествујемо у богослужењима. Вероватно нема смисла да човек занемарује слух ако га има, јер је, наравно, драгоцени кадар за певницу. То је спасоносно за човека, и монаху је лакше на служби кад поје. У манастиру има разних искушења, али је све то у оквиру Божијег старатељског програма. Монах мора да кроз много тога да прође. Сви појци за певницом имају главно послушање у манастиру, а то је друго, тако да не могу нешто нарочито да се праве важни. Служење за певницом у манастиру је веома сложено.

„Јер је Мој јарам лак, а Моје бреме је лако“

– Мати, рекли сте да не треба занемаривати „слух“ и да послушање за певницом треба прихватити као датост, као послушање које је поверено лично вама. А како стоје ствари с вашим другим послушањем – радом с људима, од којих је 90 одсто и по неколико деценија провело по затворима, зависницима од наркоманије и алкохоличарима? Осим тога што људи иза себе имају такав пртљаг, ни из далека немају сви слух, а ви морате неколико сати с њима да вежбате, да их пратите на синтисајзеру и да припремате концертне програме. То вам је сигурно понекад неиздрживо и тешко као некоме ко има музичко образовање и апсолутни слух?

Човек иде у манастир да би му било тешко. Који је смисао да одеш из света ако у манастиру опет тражиш оно што си већ нашао у свету? Имала сам стан, била сам позната, добро сам зарађивала, имала приватне ученике, поштовање на послу, одгајила сам децу – могла сам да живим без икаквих проблема. А испоставило се да то није оно што желим! Просто не могу! Душа је вапила да се никад тако неће спасити.



– Да ли сте јасно схватали да треба све да промените?

Да, управо сам јасно схватала, била сам свесна и Господ ми је то показао. Држао ме је све док мој најмлађи син Игнат није завршио школу. Прво се уписао на Московски конзерваторијум, онда смо он и ја отишли на Валаам, и тамо, на Валааму сам почела да размишљам о манастиру. То је био август, а у септембру сам већ добила благослов и у новембру сам отишла. Што се тиче послушања с братијом – постоји емисија на телевизијском каналу „Сојуз“, а одговор је исти – то нема везе с тобом! Једноставно умеш да свираш, а то више нико не уме. Умеш и можеш да организујеш, зато иди и ради! Људима је то потребно. Осим рада и молитве они некако треба да се врате у свет. Јер међу њима има много способних и чак талентованих људи. А за њих је то такав вентил који их приморава да не пију, да не узимају дрогу, јер ће ускоро концерт. И поента уопште није у концерту, већ у процесу, у нашим пробама. Скоро целе године пробамо како бисмо после тога одржали један концерт, али какав је то онда концерт! Просто незабораван!

„Дакле, по плодовима ћете их препознати“

– Мати, помињали сте А. С. Пушкина и његово покајање. А ја бих желела да подсетим на његово дело „Моцарт и Салијери“, тачније, на познати цитат из ове трагедије: „Геније и злочин су неспојиве ствари“. Како видети ове компоненте у човеку, како то видети у себи? Да ли се уопште може схватити који знак: плус или минус има генијалност?

Вероватно се нећу усудити да одговорим. Зато што је то тајна. Из историје човечанства видимо да има генијалних злочинаца. На пример, Вагнер, многи га сматрају генијалним, а личност је била рђава, то се види из историје. Узгред речено, био је Хитлеров омиљени композитор, слично привлачи слично, али овде нећу узети да судим, не знам, то је танана ствар. А затим генијалност – она није награда за онога ко је има, него је крст! И ако човек то схвата као крст – хвала Богу, а ако је схвати другачије, да се она на неки начин може користити – то је, наравно, страшно. Фаустова драма такође има неке везе с тим.

Кад говоримо о генију, сећам се Баха, Моцарта и Чајковског, ту је још и Шостакович, али су то општепризнати генији. Сви знају да је Моцарт геније, људи су му одавно ставили ту налепницу, али ко га у целом свету стварно слуша? За мене су Рахмањинов и Чајковски генији подједнако као Моцарт. И Бах је, наравно, поклон човечанству. А ипак су сви различити. Бах је био правоверни протестант, а то уопште није исто што и данашњи протестанти, онда је вера била јака. Сви су они заточеници свог талента, нису могли да не стварају, а имали су различите карактере. Чајковски је, на пример, имао порок због којег му је било веома тешко и због којег се кајао. Читава ствар је у односу. Јер овај порок је исто блуд, један од облика блуда, али се савремени носиоци ове оријентације тиме хвале, поносе се, међу њима има чак и верујућих, мисле да их је Бог таквима створио, кажу, исти сам као и сви, никоме не чиним ништа рђаво. А хајде, бори се с тим као с болешћу, и наћи ћеш правилан излаз из такве ситуације. Чајковски се борио, то се види на основу целог његовог стваралаштва. Напетост и патња, извесни проблесци, па опет падови, и тако целог живота.



„Ако неко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе и нека узме свој крст, и иде за Мном“

– Мати, наравно, знате житије преподобног Јована Дамаскина?

Па наравно!

– И њему је старац забранио да неко време пише музику.

Да, да! Послао га је да риба тоалете (осмехује се) док се Мајка Божија није умешала.

– А шта ви осећате, како схватате да је сад „ваше“ време, време диригента, композитора, да ли можда све то сувишно? Можда је време да „идете да рибате тоалете“?

Знате (замислила се) сад сам схватила у вези с вашим питањем, у манастиру ми све ово стваралаштво није на првом месту. У манастиру нисам размшљала о томе, и чак ни сад не размишљам кад сте питали, јер није важно. Важно је да будемо онакви каквима нам Бог даје да будемо сад, да будемо локатор Божије воље, да покушамо да уловимо – а то је тешко, у принципу, није ни могуће. Луташ, грехови те сколе, побеђују те, и то је много важније него мисао о томе да ће ти Бог сутра дати да напишеш песму или неће, да ли ћеш је написати добро или лоше. То је већ секундарно.



– Чега вам је тешко да се одрекнете у манастиру?

Па, тешко би ми пало кад би ми неко одузео компјутер и телефон, али не бих умрла (смеје се). Јер раније није било ни компјутера, ни телефона, они ми просто олакшавају јавни живот. А има сестара којима то уопште није потребно због њихових послушања. Слава Богу! То им је врло драго и срећне су. Али овде постоји пратећи ефекат. Потребно ти је због послушања, али има и других дугмади, и онда се човек ограничава, покушава да се обузда. У нечему има успеха, у нечему нема. Манастир је модеран, лепо је уређен, три пута дневно добијаш да једеш, не мораш да переш судове – то је нечије друго послушање, тамо је нека своја чреда. Човек мора у нечему да се ограничава, да има тешкоћа. Ја имам неко одиозно послушање, веома бих желела да ме неко стално прати, тако би ми било лакше да постанем права монахиња, али није тако. Има нас много и такође није могуће да свако има свог шефа који му говори како треба и како не треба. Ја га немам, а хтела бих да имам.

– Да ли вам телефон често звони?

Да. Понекад има и по сто позива дневно. Нарочито кад дође „Державниј глас“, а он се одржава два пута годишње, треба са свима да се дописујем, да разговарам. Јер то је сад наш међународни фестивал. Или кад хор иде на путовање, опет треба да се бавим таквим стварима.

– Да ли сте ви задужени за сву организацију?

Од ове године је, хвала Богу, једна од појаца преузела на себе пасоше, карте и уопште сва техничка питања, али сам свеједно ја задужена за уметничко руковођење и преписку. Јер људи желе да им се лично обратите. Мене знају и за њих је важно да с њима разговарам ја, а не неко други.



– Мати, какав је Ваш крст?

Па рећи ћу вам шта ми каже отац. Треба да будем јавна личност, да примам цвеће, награде и аплаузе, и да поред тога видим сву своју греховност, да схватам да нисам у складу са свим тим и да ништа не заслужујем. Јер свака појава има своје наличје. Што је виши пиједестал, тим дубље се у супротну страну протеже свакодневно виђење себе, какав си у ствари и немогућност да се покренеш с ове тачке. То човека доводи до ивице чамотиње. Схваташ како те људи виде, са сузама у очима, а ти себе видиш другачије, Бог ти даје да видиш дубину свог пада. У Божијим очима не радиш ништа за своје монаштво, апсолутно ништа. А године пролазе, и Бог те неће спасити због твог цвећа и аплауза или због твојих песама које нису твоје. Бог ће те питати како испуњаваш монашке завете. Ето, монашки крст се негде ту налази.

„Умем да живим и у оскудици, умем да живим и у изобиљу“



Још неколико сати до авиона, а онда – манастирске зидине које су већ постале своје, „уобичајена“ послушања, богослужења. Али све то тек предстоји, а сад – чекамо и имамо неколико тренутака да покушамо да схватимо, да „видимо“ тог човека. Испоставља се, да нам се пружа прилика да се опростимо од домаћина. Молим да се задржимо неколико тренутака, треба да направимо фотографију за часопис: „Молим лепо. Кажите ми где да станем?“ Брзо се оријентишем, бирам ракурс и позадину, спремила сам се да фотографишем и одједном запажам незграпност, чак и стидљивост. Обарам поглед, има лонгету на десној руци – после јучерашњег јавног часа који је трајао два сата (ради се о отвореном предавању за хор у Светодуховском центру у Лаври). Прва мисао шта после концерата, фестивала и проба? Немам више времена за размишљање, правим неколико кадрова, седамо у кола. Остало је неколико минута (не идем на аеродром, имам неких пословних обавеза), још нешто важно нисам питала, нисам схватила. Шта? „Мати, неће Вас продувати?“ – у колима је одшкринут прозор. „Не, неће, све је у реду.“ То је то! Па наравно! Како је једноставно – мати! И ништа више: ни име, ни титуле, никаква слава. Вероватно је таленат у томе. Добивши од Бога у изобиљу – призвање и славу, не оптерећивати се ни титулама, ни обичним и једноставним „мати“.





Радио Православне Епархије бачке
064/811-8633
muzika@blagovesnik.rs
urednik@blagovesnik.rs
info@blagovesnik.rs
fotografije@blagovesnik.rs
tehnika@blagovesnik.rs

www.blagovesnik.rs