Објављено: Пет, апр 14th, 2017

ВЕЧЕРЊА И ИЗНОШЕЊЕ ПЛАШТАНИЦЕ

Share This
Tags

ФОТОГАЛЕРИЈА

Вечерња Великог петка служи се у трећи час дана, тј. у време распећа Спаситеља. Она, казујући о ономе шта се дешавало у тај час, у верницима ублажава агонију због Христовог страдања, смрти и погреба. Све оно ка чему је водила ноћ која је претходила Христовом страдању, све то се сада остварује. Чаша за коју се Господ моли да га мимоиђе, сада је ту; Он је испија до дна, до смрти, до силаска у ад и погребења. Христос оставља своје ученике са срцем које је искидано тугом; чаша сладосног пића вечног жнвота на Вечери Господњој, сада је за Христа и Пресвету Богородицу чаша смртне жалости. Да би напунио ту чашу, Вогочовек је требао бити понижен; да би је оживотворио, Он је морао умрети; да би човека превео из смрти у живот, од земље ка Небу, Богочовек је морао да страда. Да би Адама избавио из ада, Сам Госиод је морао сићи у тај бездан.
О свему овоме се јасно и недвосмислено говори у служби вечерње на Велики петак.
Господ је био распет пред смирај дана. Голгота је смирај Његовог овоземаљског жнвота. Христос је три и по године људе учио; смирај Богочовека био је, заједно са тиме, и смирај старог Адама и јутро Новог Адама, у коме је стари нашао нови живот, пакибитије и одећу нетрулежности. распети је Својим распећем показао злобницима да је њихова злоба узалудна; показао је то и кроз молитву коју је проузнео Оцу за њих. Али и за њих, као и за небројене Христомрсце свнх времена, та молитва је због њихове мржње и непокајаности постала њихова преисподња.
Смрт и смирај, вече једног дана, постаје рођсње светлости, светлости вечног живота: „И светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1,5). Заиста, тама вечери смираја Христовог није обузела Његову свагда постојећу светлост: „И Живи; и бијах мртав и ево жив сам у векове векова, и имам кључеве од смрти и пакла“ (Откр. 1,18).
Почетак вечерње је обичан.

На Господе, Теби зовем,.., певају се самогласне стихире на 6:

Сва твар измени се од страха,
Гледајући Тебе Христе, обешена на крсту:
сунце се помрачи, и темељи земље се уздрмаше,
све састрадаваше Створитељу света.
Ти Који си драговољно све претрпео нас ради, Господе, слава Теби.

Народ непобожан и безакони,
зашто смишља празне ствари?
Зашто живот свих на смрт осуди?
Велико је чудо,
јер се Творац света предаје у руке безаконика,
и на дрво се узноси Човекољубац,
да ослободи сужње у Аду који вичу:
Дуготрпељиви Господе, слава Теби.

Данас Те гледаше, непорочна Дева, Речи,
на Крсту подигнута,
ридајући материнском утробом,
кидаше срце Горко,
и уздишући из дубине душе,
лице са косом чупајући кидаше.
Зато и Груди бијући, викаше жалосно:
Авај мени, Чедо Божанско, авајмени, светлости света!
Зашто си зашао од очију мојих, Јагње Божије?

Стога војске бестелесних беху обузете страхом,
говорећи: Непостижни Господе, слава Теби.
Данас Господар све твари стоји пред Пилатом,
и Крсту се предаје Створитељ свих,
као јагње се приводи по сопственој вољи.
Клинцима Га прикивају, и у ребра пробадају,
и сунђером поје Онога који је пуштао ману као кишу,
по образима шамарају Избавитеља света,
и слуге се ругају Саздатељу свих.
О Владикиног човекољубља!
За оне који Га распињаху
мољаше свога Оца, Говорећи:
Оче, опрости им Грех овај,
јер не знају безаконици,
шша неправедно чине

Слава… (6. глас)

О како безаконо збориште
цара твари на смрт осуди,
не постидевиш се доброчинстава која напомињући унапрео осигураваше,
Говорећи к њима:
Народе мој, шта сам вам учинио?
He напуних ли Јудеју чудима?
He васкрсох ли мртваце јеономречју?
He исцелих ли сваку немоћ и болест?
Шта ми, дакле, узвраћате?

Зашто ме се не сећате?
За исцељење ране ми нанесте,
за жибот меумртвљујете,
вешајући на дрво Добротвора као злочинца, Законодавца као безаконика,
и Цара свих као осуђеника.
Дуготрпељиви Господе, слава Теби.
И сада… (6. глас)

Данас се посматра извршавање
страшне и преславне тајне:
неопипљиви бива ухваћен,
везује се Онај који је разрешио Адама од проклетства,
неправедно се испитује

Онај Који испитује срца,
у тамницу се затвара Онај који је затворио бездан.
Стаје пред Пилатом
Онај пред којим стоје небеске силе,
Творац бива шамаран руком створења,
на дрво се осуђује
Онај који суди живима и мртвима,
у Гроб се закључава Разоритељ Aдa.
Tu, који све подносши састрадално,
и све спасаваш од проклетства,
незлобиви Господе, слава Теби.

Постоје две мисли које доминирају у наведеним стихирама: исповедање крсних страдања Спаситеља и прослављање страдања Пресвете Богородице, као најближег сведока Христовог страдања на крсту.
Заиста, у стихирама на Господе, Теби зовем…, које се певају на Великн петак, разоткрива се огромна истина за све верујуће који су у том моменту на богослужењу.
Током певања стнхира бива вход са Јеванђељем. To је вход који има посебан смисао. Наиме, сада Сам Господ иде да запечати и Својим крсним страдањем потврди све оно чему је учио народ.
После входа следи прокимен (4. глас):

Разделише хаљине моје између себе,
и за хаљину моју бацише коцку.

Стих:

Боже, Боже мој, чуј ме,
зашто си ме оставио.

Након прокимена следи читање паримија:
1. Књига Излазак (33, 11-23), Ова паримија се сусреће и на богослужењу празника Преображења Господњег (уз додатак још четири стиха). На Велики петак чита се „ради тога да би нам свима било видљиво да Онај који претрпи крст и гроб и понижења од свих, јесте исти Онај који се преславно јавио Мојсију на Синају, и тројици апостола на Тавору“.[1]
2. Књига о Јову (42, 12-17); ово место говори о избављењу многострадалног Јова од свих његових беда и о прослављању које је он тада најискреније проузнео. Значење ове паримије потпуно је јасно: Христос страдава ради тога да би био прослављен од Бога; понижен да би био узвишен; умире да би васкрсао, чинећи све оно шта ће се догодити и са свима који живе у Христу и за Христа. Уколико се речи из ове паримије овако разумеју, тада јасно поимамо и православно учење о кенозису Христа, да Његова страдања јесу заједно са тиме и Његова слава која ће се пројавити у свакоме видљивом сјају после Његовог васкрсења.
3. Књига пророка Исаије (52,13-53,1); кроз ово пророштво пројављен је образ Христовог страдања. Смрт се приближила Бесмртноме, и заједно са узвиком: „Сврши се“, Његова душа је спремна да изађе из тела. Разоткривају се две неизмерно дубоке тајне: небеско и адско, и већ је спремна да се јави нова, последња тајна Христа.
Али сада, пред вратима смрти и пред вратима Ада, ка коме је кренуо Христос да га уништи, Он треба да поднесе и сву тежину преисподње, да је у потпуности узме на Своја плећа како би је тек тада дефинитивно уништио. Своју свемогућност Син Божији је пројавио и тиме што прихвата и издржава све оно шта пре Њега никада и нико није осетио. Христос сам, реално и конкретно душом одлази у Ад. Свако другачије поимање ове реалности прети скретањем у докетизам (у односу према догмату о силаску Спаситеља у Ад). Силазак Господа у Ад и његова победа над Адом, изражена је у томе што је Христос узео на себе и адску муку богоостављености, што носи ту ужасну муку и што је побеђује. Христова остављеност од Оца, која се препознаје кроз речи самог Господа: „Елои, Елои, лама савахани?“, јесте Његов ход по мукама, мукама које је у том тренутку са Њим поделила и Пресвета Богородица. Делић онога шта је Она претрпела, гледајући распетог Христа, може се разумети кроз богослужбене текстове Великог петка.
Сврши се, речи Самог Господа. Христос телом силази у гроб, а душом у Ад, да би оживотворио упокојене и да би просветлио адске бездане. To је дело које се не може упоредити ни са чиме познатим. To је дело које је реално учињено.
Христова глава, на којој је венац од трња, преклонила се; дисање Његовог тела је престало и измучено тело треба положити у гроб.
Тада се узглашава прокимен:

Положише ме у Гроб дубок,
у таму и сенку смрти.

Стих:

Господе Боже сиасења мога,
дању и ноћу вичем пред Тобом.

Затим следи читање из Прве посланице Коринћанима (1,18 2,2). Смисао овог читања јесте признавање наше ништавности. Божија сила и премудрост пред нама открива такву бескрајност знања, дарујући нам истовремено и безгранично богатство љубави. Такође, открива нам се и истина о томе да је све оно шта ми, кроз своје силе, сматрамо нечим важним и великим, заправо постаје нешто сићушно и безначајно.
Након читања Апосгола, следи читање Јеванђеља и то: Матеј (зачало 110), Лука (23,39-43), Матеј (27,39-54), Јован (19,31-37) и Матеј (27, 55-61). Кроз ово грандиозно читање, које верници слушају држећи упаљене свеће у рукама, пажња свих се поново усредсређује на све оно најважније шта је кроз Јеванђеља речено о страдању и смрти Спаситеља света.
После јектеније и возгласа, следи певање стиховње стихире (подобна,2. глас):

Када те Ариматејац скиде са дрвета мртва,
Животе свих, обави те, Христе,
смирном и плаштаницом, и с љубављу се труђаше,
срцем и устима да целива теоје нетљено тело.
Ипак, обузет страхом, радујући се клицаше Ти:
Слава снисхођењу твоме Човекољубче.

Стих:

Господ се зацари, у лепоту се одену.
Када си у нови Гроб положен био за све, Избавитељу свих,
Ад свеподругљиви, видећи Те, ужасну се;
довратници се поломише, врата се разбише,
Гробови се отворише, мртви устадоше.
Тада Адам благодарно, радујући се, клицаше Ти;
Слава снисхођењу твоме, Човекољубче.

Стих:

Јер утврди Васељену, да се не помери.
Када си хотећи у Гроб телом био закључан,
Ти Који природом Божанства
пребиваш неописив и неопредељив,закључао си ризнице смрти,
и сва царства Aдa испразнио.
Taдa си у Суботу ову, божанског благослова и славе,
и блистања твога удостојио.
Стих:
Дому твоме приличи светиња Господе,
на много дана

Када те силе небеске гледаху,
Христе, оклеветаног од безаконика као преваранта,
дрхтаху због неизрецивог дуготрпљења твога,
и камена гробног запечаћеног рукама,
које прободоше нетљена ребра твоја.
Ипак, радујући се нашем спасењу, клицаху Ти:
Слава снисхођењу твоме, Човекољубче.

Кроз ове четири стихире, које собом закључују вечерњу Beликог петка и којима започиње Велика субота, већ имамо казивање о Христовом пребивању телом у гробу, а душом у Аду и о Његовој победи над Адом.

Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином,
скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом,
и видевши мртва, нага, непогребена,
и предузев усрдни плач, ридајући Говораше:
Авај мени, преслатки Исусе!
кога малопре сунце Гледајући на Крсту обешена,
тамом се заодену;
и земља са страхом се потресаше,
и завеса храма се раздираше.

А ево сада видим Те,
мене ради драговољно сишавшег у смрт.
Како да те погребем, Боже мој,
и како плаштаницом да те увијем?
Којим ли рукама да се дотакнем
нетљенога Тела Твог?
Или које песме да отпевам
исходу твоме, Милосрдни?
Величам страдања твоја,
песмословим и погребење твоје,
са Васкрсењем, говорећи:
Господе, слава Теби.

Ова песма је надгробни плач спашеног, новог света. To је плач над телом Спаситеља света и током певања ове песме, предстојатељ (обучен у пуно одејаније), изображавајући Јосифа из Ариматеје, кади плаштаницу која је положена на престолу, опходећн том приликом три пута око ње.
Затим следи проузношење Сада отпушташ… Трисвето… Оче наш…, као и два тропара (2. глас):

Благообразни Јосиф
скинувши с дрвета пречисто Тело твоје,
и обавивши Гa чистом плаштаницом и мирисима,
у Гроб нов сахранивши положи.
Мироносицама женама
Крај Гроба пришав анђео клицаше:
мириси мртвима приличе,
а Христос се показа трулежи стран.

Приликом певања тропара бива изношење плаштанице из олтара, кроз северне двери, и њено полагање на за то посебно уготовљено место које се налази на средини храма и које је, по обичају, украшено цвећем. Предстојатељ иде иза плаштанице, држећи свето Јеванђеље изнад главе, док испред плаштанице иду свећоносци и ђакон са кадионицом.
После полагања плаштанице, следи њено целивање уз певање тропара.
Тропари који се певају већ се односе на наступајућу Белику суботу.
Тропар Благообразни Јосиф… свештеник тајно проузноси у олтару, после великог входа, на свакој литургији светог Јована Златоуста и светог Василија Великог јер велики вход символише управо крсни пут Спаситеља, а постављање светих Дарова на престо и њихово покривање воздухом, представљају погребење Господа.[2]
Ново дрво, Крст Господњи, које је израсло на месту страдања Господа нашег Исуса Христа, Јесте ново дрво живота. Кроз Крст дође и Дух Свети, и на тај начин се потврди истина која каже: „Крст је хранитељ читаве васељене“, тако да се слободно може рећи да је догађај распећа и Васкрсења Господњег, уистину центар живота и решење драме света.