Божићни интервју Епископа бачког Иринеја за часопис „Печат”

Share This
Tags

Божићни интервју Епископа бачког Иринеја за часопис „Печат”
IMG_2636

Уважени Владико, захваљујем Вам на одзиву за разговор у „Печату”. Наши разговори уочи најрадоснијег хришћанског празника − Божића, постали су својеврсна традиција, драгоцена за новине које уређујем. Каже се да у животу нема случајности, да је све предодређено, па желим да верујем, и верујем, да су ови сусрети неминовни, односно да су (пред)одређени уређивачком политиком „Печата“, као листа који тежи не само слободном изражавању уверења и идеја већ и пуној националној афирмацији, а то пак значи и искреном уважавању ставова СПЦ. У медијима, односно у јавном животу, ако изузмемо пригодне − званичне поводе, и познате немиле оркестриране нападе, Црква је недовољно присутна. Због чега је тако, има ли ту „случајности“ или пре некакве „законитости”?

И ја Вама, уважени господине Вучелићу, захваљујем на позиву за разговор. Потпуно је тачно да у животу нема случајности. Али прејака је реч ако кажемо да је све предодређено. Нема апосолутне предодређености (предестинације) јер би она значила порицање човекове слободне воље и способности за моралну одговорност, те би водила у превазиђена и погрешна учења неких религијско-
-философских праваца о усуду (судбина, фатум, кисмет). Идеја апсолутне предестинације била је велико искушење за мисао блаженог Августина на хришћанском Западу (4. век), а под његовим утицајем још веће за мисао оснивачâ протестантизма Лутера, Калвина и Цвинглија (16. век), са врхунцем у личности Јансена (17. век).

У Православљу је присутна библијска уравнотежена вера у релативну предодређеност која не укида слободу и одговорност. Строго предодређено је само оно што је од Бога, а за циљ има живот и спасење човека и света у Христу (види Лук. 22, 22; Дела ап. 2, 23; 10, 42; 17, 26 и 31; Римљ. 1, 4; Јевр. 4, 7 и другде). Класични новозаветни текстови на ову тему јесу они из Посланицâ Римљанима и Ефесцима, где се предодређење види као Божја намера из љубави и благонаклоности, утемељена на Његовом предзнању, избрању и призиву људима, да људи буду усиновљени Богу, саобразни лику Сина Његова, Исуса Христа, оправдани, спасени, прослављени (Римљ. 8, 28 – 30 и Еф. 1, 5). Укратко, Божје јесте да нама помаже на путу добра, а наше је да Га љубимо (Римљ. 8, 28). Ако заборавимо добро и љубав, сами смо себи предодредили погибао и пакао, а не Бог Који нас је изабрао, призвао и на тај начин начелно предодредио за нешто сасвим супротно томе – за вечни живот и вечно радовање.

У овом контексту, дакле, боља је формулација да је све по спасоносном и човекољубивом Промислу Божјем. То бих, слажући се са Вама, рекао и за наше редовне, божићне и друге, разговоре на страницама „Печата”, јер су заиста засновани на обостраној доброј вољи и жељи да се служи општем добру. Колико успевамо, нека суде његови читаоци, као и наши ближњи уопште, и нека суди Бог!

Немам шта да додам Вашем опису статуса наше Цркве у домаћим медијима. Потпуно сам уверен да ту нема случајности, а има „законитости”. За ширу анализу овога феномена биле би ми потребне десетине страница, а да имам кад, могао бих написати и читаву књигу. Овде ћу рећи, само у неколико назнака, да је стање ствари предодређено атеистичко-марксистичким предрасудама којима су, још увек, задојени многи медијски посленици у нас; у другим случајевима измећарским додворавањем духу западноевропске верске равнодушности, а у име нашег „пута у интеграције” којем наводно нема алтернативе; затим директним служењем експонентима оних сила и кругова који непогрешиво знају да нема ни планиране и одавно наметане „промене свести” нашег народа ни његовог утеривања у антируску коалицију без неутралисања или бар значајног слабљења вредносног система изниклог на тлу Православља, па, најзад, застрашујућом атрофијом свести о томе да саборно тело (народ, друштво, држава, институције…) не може бити здраво уколико нема здрав саборни дух (веру, духовност, етику, вредности, идеале…), чији је носилац управо Црква.

Најсмешнија ми је – уједно и најтужнија – вишегодишња утакмица међу медијским испитивачима јавнога мњења (наравно, по задатку или по поруџбини) ко ће први тријумфално објавити да су војска и влада најзад престигле Цркву по угледу, ауторитету, утицају, популарности и поверењу грађана (или, просто, „модерно српски” казано, по рејтингу!), што може бити крунски доказ наше славодобитне припадности Европи, Западу, свету…

Забележено је недавно да сте се поводом једног за Цркву и за земљу важног догађаја − посете руског Патријарха Кирила Србији, новинарима обратили апелом: Надам се да ћете дати добронамерне коментаре, наши односи то заслужују. Најпре се потом могло закључити да Вас је искуство упозоравало да се могу очекивати и злонамерни коментари. Како разумети овакву ситуацију и претњу медијске зловоље?

Одговор на ово питање дао сам Вам имплицитно у одговору на претходно питање. Морам да додам да сам се пријатно изненадио и обрадовао када сам установио да је овај мој апел можда био непотребан јер се највећи део наших медија тим поводом оглашавао позитивно и коректно. Посебно истичем пример РТС-а, затим великих дневних листова, у првом реду „Политике” и „Вечерњих новости”, а од периодике − „Печат” је без премца. То је, бесумње, заслуга харизматичне личности патријарха Кирила.

Време и прилике у којима живимо пред Цркву испостављају високе захтеве и траже потпуни ангажман, не само у моралном, просветитељском и психолошкотерапеутском смислу! Црква би, наиме, у складу са најплеменитијим одређењем своје мисије, данас требало да одлучно утиче и на вредносно и сазнајно сналажење и позиционирање читавог друштва, на оријентацију у свету невероватно тешких изазова. Мислите ли да СПЦ, и друге хришћанске Цркве, успевају да одговоре овим сложеним захтевима и стању дезоријентисаног и безмало уплашеног човечанства?

Успевају, али не у довољној мери, рекао бих. Разлози за то јесу, колико разумем, спољашњи и унутрашњи. Од првих могу да именујем појаву убрзане дехристијанизације Западне Европе, па и Запада уопште, и страдање и угроженост хришћанства у његовој колевци (на Блиском и Средњем Истоку), а од других – недовољну отвореност за изазове и проблеме савременог света, недовољну ревност и доследност, веће или мање одсуство мисионарског жара, сарадње, узајамне подршке.

Када говоримо посебно о Православним Црквама, у том броју и о нашој, Српској Православној Цркви, и поред свега набројанога ја сам оптимиста – како је било, опет је добро. Највише сам, притом, импресиониран муњевитом и свеобухватном обновом црквеног живота и црквене мисије у савременој Русији, и то после седамдесетогодишњег гоњења и уништавања Цркве и вере каквога свет није никада раније видео. Наравно, ни тамо, и поред десетинâ хиљада златних купола на обновљеним храмовима, није све злато нити све блиста, али је Русија ипак поново постала – заједно, наравно, са осталим земљама „рускога света”, Украјином и Белорусијом – православна земља и луча хришћанске вере и културе у светским размерама.

Ово не говорим тријумфалистички него доксологијски (славећи Бога), а поготову не говорим са свесном или подсвесном злурадошћу због духовне кризе у другим деловима хришћанске васељене. Њу ћемо тешко избећи и ми православни. Слутим да нам је већ пред вратима, а делимично и у кући, осносно у нама самима. Зато треба пажљиво да ослушкујемо глас који опомиње: „Ко мисли да стоји, нека пази да не падне!” (I Кор. 10, 12).

Помало неуобичајена била је Ваша најава управо поводом недавног сусрета поглавара РПЦ и СПЦ. Патријарси Кирил и Иринеј ће разговарати не само о најважнијим питањима хришћанског света већ света уопште, открили сте јавности уочи ове високе посете! Било би значајно и занимљиво да сада кажете која су то најважнија питања „света уопште”, као и колико су она истоветна са најважнијим питањима и проблемима хришћанског света­, или различита у односу на њих?

О проблемима хришћанског света и света „уопште” не може се говорити одвојено. Свет је створен као Црква, што ће рећи као заједница љубави између Творца и творевине преко човека, а то је и био све до уласка греха и зла у њега. Црква у свету и постоји да би се то стање вратило у много савршенијем облику, у Богочовеку Христу, Духом Светим, на путу ка коначном, савршеном остварењу света као Царства Божјег, Царства спасене и преображене творевине на челу са човеком саображеним богочовечанском Лику Христовом. Зато је Црква срце света, знао он то или не. Стари хришћани су говорили да је она „космос космоса”, а то је дивна игра речи јер се израз може једнако тачно превести и као „свет света” и као „украс света”, који је иначе и сâм по својој природи „добар веома”, богодана лепота. Црква је, једном речју, у свету света ради, а не себе ради.

Без разумевања процесâ у свету данас – а они су махом противречни и опасни, далеки од духа Цркве – и без покушаја да се кроз служење општем добру и кроз дијалог са светским структурама утиче на квалитет и правац тих процеса, није могућа плодотворна мисија Цркве у свету. Какав је да је, то је наш једини свет. А што је такав какав јесте, „заслужни” смо ми људи, понајпре ми хришћани, зато што смо такви какви јесмо. Нема реформи, нема напретка, нема „светле будућности” света уколико не никну у нама или бар у „светом остатку”, у мањини духовно пробуђених, за подвиг спремних људи, Божјих људи.

Данас као да су цивилизација и варварство заменили места: најразвијеније земље иступају са позиција разобручене силе и готово дивљачког, огољеног отимања и заштите својих себичних и вазда незајажљивих интереса. Догађаји у Украјини побуђују најдубљи неспокој у свести не само Европљана. Када се каже да се назире поодмакла дехристијанизација европских земаља (дакле, оног цивилизацијског круга којем, иначе, ми Срби, наводно, безусловно тежимо) јесмо ли управо тим упозорењем на трагу препознатом узроку, или једном од узрока, поменутом варварству и болести савременог света?

И на ово питање сам, чини ми се, већ одговорио, али га, молим Вас, немојте изоставити из збира питањâ јер и сâмо Ваше питање подразумева – на одређени начин, рекао бих, и сугерише – одговор. Осим тога, у нашој средини се оваква питања по правилу не постављају – нису „политички коректна”. Изузетак, срећом, постоји – то је „Печат”.

Говорећи о европским државама које се одричу свог хришћанског идентитета, гост СПЦ, Патријарх Кирил, у Београду је недавно рекао дијагнозу – одрицање од библијских норми постало је могуће због претварања права и слобода човека у идеал и апсолутну вредност. Одређеније: како је моралност постала релативна, слобода се претворила у сведозвољеност. Будући да најмоћнији део планете инсистира на апсолутној заштити људских права (али тумачених управо у знаку „сведозвољености“) као својој највреднијој „монети“ и достигнућу, јасно је да се дошло до тачке са које је повратак, у условима садашњег глобалног поретка, готово немогућ?

Мада готово немогућ, повратак је категорички императив. Ако га не буде, Запад ће уништити цивилизацију. Главни проблем не видим у наопаком тумачењу људских права, типичном за најмоћнији део планете, – премда оно, већ сâмо за себе, представља огроман проблем, – него га видим у свесној, бескрупулозној лажи тога, најмоћнијега, дела планете да је он животно и искрено заинтересован за људска права. Истина је сасвим супротна: када то захтева његов себични интерес, постаје слеп и за најбруталније кршење људских права у свом дворишту и у дворишту својих савезника, послушника, вазала (пример: САД и Сауди-Арабија), а преувеличава и чак измишља кршење људских права у дворишту непоћудних земаља (пример: САД и Русија). По себи племенита, изразито хришћанска по пореклу и садржaју, идеологија људских права скоро сасвим је, нажалост, обесмишљена и доведена до апсурда.

Црква, такође, опомиње и да се „проблем слободе не може посматрати засебно од одговорности човека пред Богом, људима око себе и самим собом“, као и да права „не могу постојати без обавеза, укључујући моралне“! Најмоћнији кругови западне цивилизације настоје да овакво разумевање етичког поретка замене поретком који сте Ви једном укратко овако дефинисали: Земаљска срећа постала је својеврсна врхунска религија, која има своје култове и ради које се у ратовима подносе небројене жртве. Чини се да смо пред неразрешивим противречјем!?

Ниједно противречје није неразрешиво – под условом да човек схвати у какву је опасност сâм себе довео. Нажалост, западна цивилизација (условно и „наша”) засад ничим не показује да схвата где је и шта сама себи ради.

Хришћанство је, на срећу, поред осталог и вера наде или, ако хоћемо, и вера у наду: остаје нада да ће схватити пре него што буде прекасно.

Судбина Православља данас, као, уосталом, и у прошлим временима, није само верско питање. Догађања на ширем светском плану потврђују да је реч о једном од важнијих и судбоносних питања у глобалној духовној, идеолошкој и политичкој сфери. Због чега је Православље својеврсни и неугасли изазов за моћне силе света у којем живимо? Шта све чини духовни подвиг, квалитет и особеност православне вере и културе, који су постали неспорна фасцинација и обузетост код оних који би да их потчине и овладају њима?

Православље опстаје, а у понечем и напредује, искључиво благодарећи благодати и милости Божјој или, посматрамо ли из другог угла, благодарећи свом унутрашњем динамизму, животном елану или животворним соковима, упркос свим мањкавостима, лутањима и, не ретко, недовољној зрелости и компетентности својих духовних вођа. Зато оно није фасцинација само код оних који би да га потчине или да њиме овладају него, што је неупоредиво претежније, и код оних који, имајући пробуђену савест, искрену жеђ за Богом и потребу за другим човеком, осећају дубоко поштовање према Православљу, а у многим случајевима свесну или подсвесну носталгију за њим.

Ово сам веома, веома често осетио код дубоко верујућих римокатолика, код једног значајног броја протестаната, а – немојте се чудити, молим Вас – и код муслимана, у чијој средини, не само код нас него и у већински муслиманским земљама Блиског Истока, Северне Африке и, наглашавам, тако далеке, а истовремено тако блиске Индонезије, имам и блиских, проверених пријатеља, са којима лакше налазим заједнички језик по питањима основног садржаја људскости, чојства, него са отуђеним и острашћеним појединцима из сопственог народа, понекад, искрено говорећи, и са истим таквим – притом крајње самоувереним и самозадовољним – „праведницима” и „судијама васељене” из сопствене Цркве. Све то не значи да су ми непознате акције унијатских екстремиста против Православља у Украјини или акције исламистичких, тачније квазиисламских, екстремиста против хришћанства на Истоку: они први „паметнији” су од папе, а ови други од Мухамеда.

Неки од најзначајнијих православних теолога и духовника данашњице били су некад римокатолици или протестанти – примера ради, митрополит Калист Вер у Оксфорду, прота Џон Бер у Бостону, отац Гаврило Бунге у Швајцарској, отац Василије Гролимунд у Немачкој, отац Плакида Дезеј и професор Жан-Клод Ларше у Француској и многи други. Али ту је и велики број оних који нису прешли у Православље, али се, остајући оно што јесу, непрекидно напајају и из ризницâ литургијског и аскетског искуства Православне Цркве, као и из ризницâ њеног богословља. И ми, наравно, препознајемо код њих све оно што је исконско, староцрквено, заједничко – укратко, оно што је наше, што је свих нас.

Са наглашеним поштовањем и љубављу говорите о блискости и изврсним односима Руске и Српске Цркве. Како објаснити ову племениту узајамност у свету у којем, како и сами једном рекосте, међу аутокефалним Црквама не постоје увек и обавезно хармонични односи?

Заједничка вера, судбина (у смислу историја), узајамно поверење… Никада, до дана данашњег, нисмо једни друге изневерили. Као Цркве и народи нећемо, уверен сам, ни у будућности. Верујем да ће и државе, руска и српска, ићи свака за својом Црквом и за својим народом.

Није тајна да Владимир Путин изузетно уважава и понекад цитира руског филозофа Ивана Иљина. Међу омиљеним цитатима је и упозорење да је цела историја Русије „историја дуготрајне национално неопходне одбране“. Паралеле и сличности руске и српске историје и у овом смеру су убедљиве. У свету, у Европи и региону, па и овде, много је међутим оних који, марљиво и будно, бде и над самим помињањем „национално неопходне одбране“српског интереса. Од стране ових будних посматрача, идеје о националној (само)одбрани, сврставају се и убрајају у сферу наводне притајене агресије, империјалних амбиција, потом и у традиционалну српску менталитетску „неспособност за уклапање у демократско друштво и уређени свет“! Како се томе супротставити?

Родољубље се мора неговати као хришћанска врлина и као природна, нормална људска дужност. Истинско родољубље не значи, као што би требало да сви знамо, мржњу према другима и другачијима него љубав према свом народу (отуда реч родољубље) и својој отаџбини (отуд израз патриотизам), уз уважавање свих других. Истина је да нема аутентичног космополитског осећања осим кроз школу родољубља. Тако је и у животу појединца: какав је то вајни „Европејац”, алтруиста, хуманиста, грађанин света, који шиканира своју жену, не мари за своју децу, обмањује пријатеље, поткрада државу? Шта значи волети човечанство, а реално не волети никог осим себе?

Нажалост, наше апатриде и аутошовинисте, пропагаторе негдашње аустроугарске, а потом титовске тезе о српском урођеном хегемонизму, нећемо никад убедити у то да нема готово ниједног америчког филма у коме се бар једампут не види америчка застава или не чује реченица Бог да благослови Америку! Треба их некако и разумети: родољубље, особито у српском и руском искуству, подразумева и саможртвено страдање, док њихова прича није друго до покриће за веома уносну професију колаборације са сваким окупатором, непосредним или посредним, „тврдим” или „меким”.

Најсвежији пример, већ спомињан у „Печату”, јесте наш угледни професор који признаје нашу кривицу за Први светски рат (додуше, „подељену” са стварним кривцима) и саветује нам гордо клечање пред онима због којих је Србија у Првом светском рату остала без половине свог одраслог, репродуктивног становништва. Не би ме то толико болело да не знам за његов несумњиви допринос историји српске државности и да није родом из распете српске Метохије, где, стицајем околности̂ мога живота, познајем и улицу у којој се родио. Нисам ту да му пресуђујем, али не могу ни да ћутке пређем преко његове изјаве, све у нади да то није његова последња реч у животу.

Када смо лане разговарали, једна од важних тема била је и место Србије у геополитичком поретку данашњице. Оценили сте тада: Парафразирајући и делимично исправљајући речи приписане Светом Сави, рекао бих да ми геополитички заиста јесмо Исток Запада и Запад Истока, али да духовно и културно јесмо, односно требало би да будемо гласници Истока ту где јесмо. Тема је и сада веома актуелна, јер су се прилике у свету за ових годину дана значајно промениле, нажалост нагоре! Где смо ми данас? Ближи Истоку или Западу?

Све је исто као и лане: на Западу ништа ново, код нас ништа ново. Само на Истоку има нешто ново – руско „њет”. Да ли ће то донети нешто ново било Западу било нама или и Западу и нама, остаје да се види. С вером у Бога, надајмо се, упркос свему, добрим новостима!

У години коју испратисмо, у Србији није било много повода за радост, а у невољама и разлозима за бригу није се оскудевало. Из перспективе Цркве, али и личног виђења, шта бисте издвојили као најзначајније моменте за памћење – по добру као и по злу – у животу нашег народа и државе?

По добру – солидарност многих, готово свих, са пострадалима у поплавама, а по злу – незаустављено опште пропадање народа и безглаво бежање младе Србије у хладни туђи свет.

Од првих дана своје епископске службе у Бачкој покушавао сам да нешто учиним за породице, за децу, али то, изузмем ли покојног Бошка Перошевића који неправедно погибе пре него што могаше ишта да учини, није занимало никог од мојих саговорника који су томе могли да допринесу. Тако је, нажалост, до данас.

Година 2014. била је и време обележавања многих јубилеја, међу њима најзначајнији била је годишњица почеткма Првог светског рата – историјски, политички и судбински значајна тема за Србе. Нека суморна предвиђања, која смо и ми у разговору уочи Божића 2014. помињали – остварила су се: српска кривица, упркос многим трезвеним и научно и историјски убедљивим аргументима, није баш енергично демантована. Учествовали сте и на једном важном београдском међународном скупу који је понео име „Велики рат и актуелне поруке за човечанство“. Које су то, после једног века, и даље актуелне поруке и колико их човечанство стварно памти?

Порука је само једна. Памтећи ужасе Првог, па затим и Другог светског рата, човечанство би требало да каже себи: рату као методу политике стоп заувек! Уместо тога имамо нови хладни рат и са зебњом се молимо Богу да се он не извргне у тотални врући рат. У поређењу са њим, Први и Други светски рат, са свим својим жртвама и разорним последицама, били би безазлене видео-игрице. Господ да уразуми оне који одлучују о рату и миру и да спасе свет Свој!

Говорећи, марта 2014, поводом обележавања и друге − „млађе“, а за српски народ веома важне годишњице, на конференцији „НАТО агресија – 15 година касније“, казали сте: Неговање незаборава, историјског памћења није никада позив на реваншизам, него је израз и исказ најдубљег поштовања према жртвама, а у овом нашем случају жртве су били без изузетка сви становници наше државе. Део „пакета“ којим се Србима испоставља захтев за промену свести и менталитета подразумева, међутим, управо заборав историјског памћења!

Не дао Бог! Губитак историјског памћења није ништа друго до духовно самоубиство, добровољно поништавање властитог бића, идентитета, самосвести. Без историјског памћења нисмо народ него гомила, светина, руља, чак крдо, Боже ме прости!

Неретко, странци, као и заступници одређених политичких и идеолошких убеђења у нашој средини, кажу нам да је у нашем животу „много историје“ и да би требало из перспективе садашњице да се окренемо будућности. Није спорно да се живи и ради за будућност, али прошлост је не само неизбрисива већ је она и драгоцени оријентир за будућност. Шта је, према Вашем виђењу, најважнији моменат овог националног неспоразума са другима, пре свега са онима који су део западног света?

Мислим да нема националног неспоразума са другима – нико од „других” се не одриче себе и своје историје, укључујући, код извесних, и ону срамну, поробљивачку, колонијалну, експлоататорску – него је посреди, само и искључиво, неспоразум неких, тачније многих, у нашој средини са сопственим народом, са његовом саборном душом и савешћу, па, самим тим, и са његовом будућношћу.

Посредним путем, то је и сукоб са хришћанским наслеђем у нама. Јер, хришћанство није тек учење, чак ни религија у текућем значењу тог израза, него Оваплоћење Бога, улазак Бога у историју света, Откривење Оностраног овде и сада. Хришћанство је историја спасења, а не митологија и фантазија. Оно је и прошлост и будућност у садашњости Цркве, спасоносно присуство Христа, истог јуче, данас и у векове (Јевр. 13, 8).

Искушења за српски народ као да никада нису била ни могла бити мала и безначајна. Да ли је уопште разумљиво, допуштено и „нормално“ да једна моћна европска земља, реч је о Немачкој, данас отворено од Србије захтева промену Устава, да се тако јасно залаже за угрожавање територијалног интегритета земље, а да смо ми безмало приморани да ову земљу прихватамо и да са њом сарађујемо као са „пријатељем“? Како се уопште поставити према овој новој „нормалности“ (западног) света? Како толерантно прихватити чудовишне притиске око поменуте „промене свести“?

Званична Немачка – не немачки народ као такав – „заборавља” да је у току 20. века три пута била у Србији као сурови освајач, а последњи пут, на самом крају тога, за нас трагичнога века, и по цену гажења сопственог устава, док Срби никада нису војевали на тлу Немачке (колико знам, ни наши имењаци и рођаци, Лужички Срби, прастановници Источне Немачке бар колико и Немци, нису ратовали против Немаца, али се јесу бранили од принудне германизације). Нажалост, немачка политика према Србији у првој половини 21. века продужетак је пређашње политике, само на други начин и другим средствима.

Али има у њој и нечега за нас корисног: Немачка, у свом стилу, не околиши и не дволичи попут неких других, а знамо који су то, него јасно и гласно, а може јој се, испоставља услове не на дозе и у фином паковању него одједампут, директно и ђутуре. Хвала званичној Немачкој што и нама и свима саопштава да слоган и Европска унија и Косово није друго до празна флоскула и узалудна мантра. Тиме је наша државна политика истерана на чистину, а и ми као народ морамо да полажемо историјски испит зрелости. Зар то није довољан разлог да се и ми, тихо и срамежљиво, придружимо познатој песми из суседства Danke, Deutschland?

Велику пажњу у свету је побудио недавни сусрет Папе Франциска и Васељенског патријарха Вартоломеја. Чини се да су уочени и неки нови моменти, па могло би се рећи и притисци у правцу решавања вековних отворених питања између Католичке и Православне цркве. Како Ви коментаришете овај сусрет и саопштења која су потом уследила, као и неке оштре критичке коментаре овог догађаја, конкретно из редова Грчке Православне Цркве?

Мислим да је порука са сусрета римскога папе и васељенскога патријарха суштински позитивна јер ствара климу поверења и сарадње. Она не решава проблем великог раскола (и патријарх и папа истичу озбиљност теолошког дијалога међу Црквама и многе тешкоће у њему, што и лично могу да потврдим као скромни учесник у том дијалогу), али тешко да ће убудуће неки надобудни суботички жупник, за инат своме бискупу и већини своје сабраће, моћи да клевета Православну Цркву, а да тако и поглавара властите Цркве не прогласи за православца или макар за сумњиво лице. Надам се да се нико осим тога жупника и западноукрајинских унијата убудуће неће понашати као да тога сусрета није било.

Постоје, додуше, и критике на рачун коришћене реторике и појединих гестова. Неке од тих критика су, по мом мишљењу, еклисиолошки и канонски оправдане, али то не мења суштинско значење сусрета, па, самим тим, ни његов значај.

Косово је бол и патња, мука и национално страдање и понижење, о којем је Србима, према правилима и устројству које прописује „међународна заједница“, заправо забрањено и да говоре трезвено и језиком стварних чињеница. Када је недавно игуман Високих Дечана најавио да ће затражити да се овај српски манастир огради високом бодљикавом жицом, мало ко је јавно признао да је стратешки и политички „успех“ и све што се уз то подразумева поводом решавања проблема Космета у ствари једна велика и за Србе по последицама трагична илузија!

У потпуности делим Ваше мишљење: посреди је трагична илузија и ништа више.

Да наш разговор не протекне само у темама и тоновима суморним и брижним, поменимо и једну радосну вест: у велике догађаје који су најављени у протеклој години може се убројати и извесност остварења и довршења живописања и осликавања Светосавског храма, за које је руска држава издвојила изузетно озбиљне донације, али и све друге неопходне чиниоце, пре свега мајсторе и специјалисте за овај епохални подухват. Да ли је тај посао већ почео? За јавност би било значајно да чује више појединости и о томе како је одлучивано о уметничким и другим моментима, на пример, шта је пресудило око сагласности да се уважи традиционални класични канон и да се отклони идеја о „модернизму“ у живописању Храма?

Најсвежија и најважнија вест јесте вест да је председник Русије потписао одлуку о руском учешћу у унутрашњем уређењу Храма Светог Саве. Учествоваће најбољи руски и српски мозаичари и живописци, а добродошли су и други. Неће бити експериментисања и лажног модернизма. Две Цркве су у сталном контакту по овој ствари. Оба патријарха непосредно прате сав процес, а комисије, на челу са митрополитима, црногорско-приморским Амфилохијем и волоколамским Иларионом, раде свој посао.

Божић је пред нама. Којом надом ћемо подстаћи радост у својим срцима, или охрабрити ум да ведро, са чврстом вером у надмоћ и победу Добра над злом проведемо овај велики празник?

Вест над вестима гласи: Христос се роди! Њен наставак гласи: с нама је Бог, а међу нама треба да влада мир Божји. Стога нам Божић, упркос свему, доноси радост коју нам нико и ништа не може одузети (ср. Јов. 16, 22). Радујмо се том радошћу!

Божићни поздрав Вама и читаоцима „Печата”: Мир Божји, Христос се роди!

Епископ бачки Иринејsvedocanstva o prepodobnom Porfiriju Kavsokalivitu - Predavanje Vladike Irineja