Радио уживо
Епархија бачка Радио Беседа Радио Тавор Радио Славословље Сајтови СПЦ
Контакт-редакција
Почетна Архива Вести из Епархија Распореди богослужења

Архива...

» ПРАЗНИК ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ НИКОЛАЈА
» Патријарашка Литургија у храму Христа Спаситеља
» ОБАВЕШТЕЊЕ!
» Патријарх српски г. Иринеј стигао у Москву
» Светосавље и наше доба
» АРХИМАНДРИТ ИСИХИЈЕ (РОГИЋ) ИЗАБРАН ЗА ЕПИСКОПА МОХАЧКОГ, ВИКАРА ВЛАДИКЕ БАЧКОГ
» Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији
» НАЈАВА
» НАЈАВА
» НАЈАВА КОНЦЕРТА У КУЛИ
» НАЈАВА ПРЕДАВАЊА- ТРЕЋЕ ВЕЧЕ СВЕТОЂУРЂЕВСКИХ ДАНА
» Песничко вече са Матијом Бећковићем у Кули
» САОПШТЕЊЕ
» ВЛАДИКА БАЧКИ ИРИНЕЈ ПРИСУСТВОВАО ОБЕЛЕЖАВАЊУ ДАНА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
» ЉУБАВ
» Сазван Свети Архијерејски Сабор СПЦ
» Свети Јован Златоусти: Васкршње слово
» ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА, 04.04.2018.
» ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ СПЦО СОМБОРСКЕ О ВАСКРСУ 2018.
» Васкршња посланица Српске Православне Цркве

СИРОПУСНА НЕДЕЉА



У недељу, 18. фебруара, У Храму Св. великомученика Георгија, Светом Литургијом је началствовао презвитер Саво Николић уз саслужење презвитера Бранислава Шијачића и ђакона Дејана Новаковића.

Након вечерње службе, у Недељу праштања, верници су затражили опроштај једни од других како би у миру дочекали почетак Великог поста.

ГАЛЕРИЈА СЛИКА...


У манастиру Св. архиђакона Стефана, Светом Литургијом је началствовао протојереј Александар Лазић.

ГАЛЕРИЈА СЛИКА...


Последњи дан пред почетак Великога Поста Црква од давнина назива „Недељом праштања". На тај дан у црквама се читају Христове речи: „ Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења". Тога дана увече, уочи самог почетка Великог поста, у храмовима се врши обред узајамног праштања и ми - мирећи се једни са другима - улазимо у пост, у период очишћења, продубљења и освећења наших живота.

Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази осећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и променом нашег живота. И управо то осећање кајања, тај глас савести јесте оно што нас води ка првом кораку на путу очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено, ка тој „недељи праштања". Зашто?

Зашто се у нама - истовремено са буђењем наше савести - јавља баш та неодољива жеља да праштамо и да нам буде опроштено, и то као први захтев који савест упућује нашој свести? Зато што савест открива нашем сазнању да је суштина нашег зла и неправде у отуђењу од других и греху према другима. Достојевски је кроз уста старца Зосиме рекао: „Свако је пред свима крив за све...". Ове речи нам - на први поглед - изгледају не само као неодрживо преувеличавање, већ као и потпуни апсурд.

„По чему сам ја крив пред другима?" - увређено и надмено протестује наш разум, наше „спољашње" сазнање. Што се тиче „морала" сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог „морала" нас умирују тврдњом да је то нешто што је сасвим „нормално" за људски живот.

Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадано почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота , које у потпуности прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од „другога", од „других", почевши да сваког „другог" и све „друге" доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим, та љубав је изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу : као да и у љубави желим да волим само себе. Савест, и једино савест, може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила „напада" и „одбране", као арену немилосрдне борбе за животни опстанак. Стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: „Свако је пред свима крив за све", као и истину речи Светог Серафима Саровског који каже: „ Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде..."

Смири се: а то пре свега значи - спаси се од те твоје исконске поробљености отуђеношћу, спаси се од те твоје унутарње отуђености од истинског живота и других људи, спаси се од робовања рату ,,свих против свих" у коме живимо.

Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више „ни не обраћамо пажњу" на недостатке других људи - и још горе - да смо ,,дигли руке од других људи". Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим бићем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитва коју Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица Свога од мене, јер тугујем...".

И, гле, ту је она светла туга, она једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је - хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљеност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено... Као што тугује мало дете које је нешто скривило својој мајци, јер тај свој преступ доживљава као могући губитак раја мајчине љубави, тако и свако од нас схвата да управо од тог обраћења душе, од тог раскрављења срца, од те чежње да се измиримо са другима започиње разрушење зла у нама. И стога, ма колико све ово о чему говоримо било страно духу времена и далеко од нашег охладнелог и огрубелог живота у коме наметнути „колективизам" човеку не доноси обећану срећу, већ само још више појачава његову самоћу, јасно је да се искључиво ту, у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.





Радио Православне Епархије бачке
064/811-8633
muzika@blagovesnik.rs
urednik@blagovesnik.rs
info@blagovesnik.rs
fotografije@blagovesnik.rs
tehnika@blagovesnik.rs

www.blagovesnik.rs