Објављено: Уто, нов 18th, 2014

ПРЕЗВИТЕР ЂОРЂЕ ДИМИЋ: СРБИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Share This
Tags

СРБИЈА

У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

16.новембар 2014.

Нови Сад

 

o29880_2 Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре, потомци великих јунака и страдалника Великог рата,

Окупљени данас у тишини овог величанственог дома културе, сигурни у свој мир и напредак, још једном као много пута ове године, трудимо се да у свом срцу и мислима приближимо једно доба погибељи и муке, када је људска цивилизација, уљуљкана до тада невиђеним економским и индустријским напретком, овенчана царском славом и јачањем грађанског друштва, јурнула у пропаст у чијем вртлогу су нестала четири царства, милиони војника и недужних цивила, небројена материјална добра. И када чујемо повест тог доба, отворимо двери својих душа да опомињућу реч оних који изучавају узроке, ток и последице тог великог и ужасног сукоба, примимо и сачувамо у незабораву свести као опомену и поуку.

После херојског ослободилачког стремљења у првој половини деветнаестог века, државотворна снага српског народа била је на Берлинском конгресу 1878. награђена признањем српске државности и територијалним проширењем, и поред којег је ван граница Србије остало много Срба, од којих су неки као робови чамили у полуфеудалном друштву пропадајућег Отоманског царства, а други живели као грађани другог реда у сенци некада моћне Аустро – Угарске царевине. Утврђујући свој положај на Балканском полуострву и трудећи се да великим корацима прескочи векове заостатка за модерним светом, под династијом Обреновића Србија је утврдила своје место у Европи, ослањајући се прво на Царску Русију, а после 1878. због неповољног става Русије према Србији и фаворизовања Бугарске, , међудржавним уговорима Србија се на своју штету окреће Аустро – Угарској. Ову руску спољнополитичку грешку сликовито је описао кнез Григирије Николајевич Трубецки, посланик Русије у Србији за време Првог светског рата, речима: Бугарска је била вољено чедо, а Србија занемарено пасторче.

Промена династије на српском престолу, после крвавог Мајског преврата 1903., доноси заокрет у спољној политици Србије. Династија Карађорђевића успоставља одличне односе са Русијом, а Аустрија, која је окупирала Босну и Херцеговину, тражећи потврду звања велике силе, продире на Балкан, и супротставља своје интересе интересима Србије. Иако је српско друштво напредовало у сваком погледу, Европа је Србе сматрала крвожедним варварима – краљеубицама. Лош глас далеко се чуо, а на њему су засноване паукове нити лажи и пропаганде против Срба и српске државе.

Србија је изградила развијено демократско друштво, уздизао се просветни и културни ниво, повољни закони дали су српском сељаку сигурност, а индустрија је доживела свој процват нарочито после 1906. Замах препорода и развитка, национална и верска хомогеност, са скоро 99 процената православних верника, учинило је Србију стабилном земљом, земљом са највећим природним прираштајем у Европи , земљом задовољних људи, великих породица, патријархалног васпитања, невеликих сељачких имања, шљивика и шума, лепих градова и богатих села, земљом слободе и традиције, коју су сви волели и бранили, без обзира на положај, класу, порекло и степен образовања.

Са друге стране, велелепна европска грађевина, уређена цивилизација индустријског доба, изграђујући своја царства и прекоморске колонијалне поседе, моћна, охола и богата, припрема се за неминовни сукоб, јер нису сви били задовољни поделом света. Са једне стране, у центру, стајале су Немачка и Аустро – Угарска, а са друге стране, Француска, Русија и Велика Британија. Немачка је желела колоније, доминантну улогу на простору средње Европе и тржиште за своје производе; Аустро – Угарска ( како би је Бизмарк назвао: Црвоточна дереглија ) је хтела да остане међу великим силама у циљу сопственог опстанка, јер јој је претио распад и дезинтеграција. Француска и Русија су страховале од Немачке премоћи у Европи, а Британија се плашила јачања Немачке на копну, а још више на мору. Стална напетост међу великим силама, доводила је свет неколико пута на ивицу великог сукоба. Руско – јапански рат и револуција из 1905. су ослабили Русију, која није могла да помогне својој савезници Француској када су се сукобиле француска и немачка дипломатија око прве мароканске кризе. Притисак Немачке је био јак и утицао је на зближавање Француске са Великом Британијом. Србија са Двојном Монархијом ступа у Царински рат, а Анексиона криза 1908.заоштрава сукоб Србије са Монархијом. Рат је избегнут попуштањем Русије и Француске, а тај и други дипломатски успеси подгрејавају милитаристичке империјалне снове о Великој Немачкој и претварају одбрамбени немачки савез у офанзивни савез, с циљем да Немачкој омогући превласт у средњој Европи, привредни развитак и сигурно тржиште.

Док су велике силе одмеравале снагу у дипломатском превирању, савез балканских држава, изненада, крупним војним успехом протерује Турску из њених европских провинција. Победа балканских савезника, особито Србије, у Бечу је доживљавана као озбиљна претња даљем ширењу Монархије. Рат је постао неминован, требало га је изазвати. Иако у претходним ратовима измученој Србији није требао нови рат, председник владе Пашић и регент Александар су рат очекивали, али су спроводили мере да Србија не изазове непожељни отворени сукоб са Аустро – Угарском. Већ у децембру 1912. Ратни савет у Берлину тражи од свог Министарства спољних послова да утиче на стварање дипломатске кризе која би могла изазвати превентивни, краткотрајни – срећни рат. Немачки цар Вилхелм II, немиран, плаховит и нетактичан човек, у разговору са Францом Јосифом, изјављује: Словени су слуге,… а са Словенима као и досад – завади па владај…. Када аустријски цар нешто пожели, могу само да повију главу. Аустријски продор на Балкан, Немачка је посматрала као корак у свом продору на Исток. Аустрија све више потпада под утицај велике и моћне Немачке. Оптерећена нерешеним националним питањем и озбиљним сепаратистичким намерама својих покрајина, Двојна Монархија је после губитка хегемоније у Италији и Немачкој, у свом балканском подухвату видела једини начин да очува престижни наслов велике силе. Уништење српске државе у војним и политичким круговима Монархије, схватано је као питање опстанка Царевине.

Јун 1914. На граници Србије на Дрини, 250.000 аустроугарских војника изводи велике маневре; увежбава се рат са Србијом и Црном Гором. Србија није желела да испровоцира рат, стога је тихо и у миру посматрала, строго наредивши својим службеницима и поданицима да се уздрже од било каквог дејства. Међутим, из патриотских побуда почињен је атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, убрзава историјске токове. Ево повода, сад или никад. Немци су прецизно израчунали да би објава рата Србији, деведесет посто значила отпочињање светског рата. Иако за убијеним престолонаследником нико није много жалио, после његове сахране пажљиво је одмераван текст ултиматума Србији, свака његова реченица. Ултиматум је био тако срочен, да га ниједна уставна држава не би могла прихватити; светска јавност је била згрожена текстом и понуђеним одговором, било је јасно да је Аустроугарска учинила све да изазове рат. Иако није било доказа за умешаност српске владе у атентат, Србија је без суда и арбитраже оптужена и окривљена. Одговор српске владе није задовољио аустријску страну. Објава рата Србији увела је европске силе у рат. Они који су га изазвали мислили су да ће брзо заврштити своју романтичну ратну авантуру, да ће за неколико месеци све бити готово, – Немачка ће одбацити Русију даље на исток, спречиће јачање Француске војне и економске моћи, држаће Британију на одстојању, а себе ће утврдити као господара Европе.

Опет у рату, као јагње међу грабљивим вуковима, исцрпљена и намучена Србија је позвала сељаке, домаћине, али и интелектуалце, све што је могло да стане под заставу у строј, да борећи се витешки, надљудским напором очувају своју слободу, част, српско име, веру и традицију, своју културу и државу. Остављали су људи своје породице, куће и имања, није више било време живота, наступило је време смрти. Звона која су позивала на мобилизацију, тужном јеком означила су да је цар решио да један мали народ сатре огњем и мачем.

Политички добро осмишљеним потезом, завади па владај, стратези аустријске војске насупрот српској војсци на почетку рата постављају 13. загребачки, 15. сарајевски, 16. дубровачки и 8. прашки корпус. Ратне операције на српском ратишту вођене су брутално, са невиђеном суровошћу према цивилима. Београд је бесомучно бомбардован. Избеглице беже у унутрашњост земље. У Мачви и у другим привремено запоседнутим српским територијама је извршен геноцид над невиним народом, иза плавих формација остала су преклана деца, обешене жене и побијени стари и немоћни људи. После величанствене победе на Церу, после славне победе на Колубари и крваве одбране Београда, у очима обесправљених прекодринских Срба, и понижених Срба преко Саве и Дунава, Србија постаје светло наде, обећање слободе, разлог због којег се нашло снаге да се до краја истрпи тортура и угњетавање. После војничке победе и краткотрајног предаха у борби, започиње нова борба са невидљивим непријатељем – са тифусом. Хришћански свет истока и запада је послао преко две хиљаде лекара и другог особља да се епидемија заустави. И тек што је болест престала да узима свој данак, долази пажљиво испланирани, здружени напад Аустрије, Немачке и Бугарске на прекаљену и више него искусну, али скоро десетковану српску војску. На три фронта борећи се са три цара, једна мала краљевина морала је да узмиче, али повлачећи се Срби задају добре ударце и избегавају окружења. Многобројни и надмоћни непријатељ нагнао је не само војску, Врховну команду, владу и краља на повлачење преко беспутне Албаније, са њима полазе млади регрути, деца и избеглице – народ, који изнад свега љуби своју слободу, кућу са окућницом, славску икону и своје мало парче неба. Принуђени да свој Крст, патњу и Голготу истрпе до краја, једна за другом, у бескрајној колони глади и смрти, бледе сенке снаге и младости у магновењу су носиле своју муку. Осипао се број оних који су се надали да ће поново пољубити свету Лазареву земљу. Немилосрдни непријатељ је застао, а себични савезници хтели су да остатак измученог српства оставе да иструне обали. И када је вера посустала, када је изгледало да овог пута после великог Петка неће бити Васкрсења, Милостива Божја рука преко цара руског Николаја другог Романова, принудила је савезнике да превезу Србе до Крфа и Бизерте. За повољан ветар, Агамемнон је жртвовао своју кћер Ифигенију, за савезничке бродове Срби су морали да жртвују много више.

И док су се малаксали јунаци опорављали у маслињацима, они који су остали у окупираној Србији, осетили су горчину робовског живота. Окупатор им није веровао. Знао је да изгладнели, осиромашени и проређени српски народ сања о слободи и чека повољан моменат да дигне устанак и ослободи се туђинског јарма. Управо та жеља за слободом и достојанством, била је идеја која се развијала не само код Срба, него и код многих других словенских народа у Монархији. Јављали су се нови покрети и национални одбори, који су тражили право самоопредељења народа.

Тај исцрпљујући, дуготрајни несрећни рат, као да није желео да изађе из рововских линија и утврђења, а уморни од рата, од бомби и бајонета, од јуриша и повлачења, војници свих зараћених страна, обични мали људи, желели су да рату виде крај и да се врате нормалном животу, да се врате својим породицама, ако их нађу живе.

И када је дат знак, реорганизована, опорављена и прегруписана српска војска је у септембру 1918. незадрживо кренула напред, у слободу, гонећи испред себе непријатеља. Првог новембра ослобођен је Београд, 9.новембра ослобођен је Нови Сад, 13.bновембра Суботица. Пала је Аустроугарска, пала је Немачка. На Мировној конференцији признају кривицу за изазивање рата. Нестала је граница на Дунаву, Сави и Дрини. Слобода се ширила некадашњом Монархијом.

Рат се завршио. Сурова статистика износи бројке које су грмеле попут топова: ратовало је 33 државе, мобилисано је 70 милиона људи, погинуло је и умрло 20 милиона, рањено је 40 милиона, остало је 4 милиона инвалида. Штета која је нанета Европи покренула је замајац развоја Америке, Канаде и Аустралије. У жалосном набрајању Србија је заузела прво место. Педесет и седам процената мушке популације је нестало у рату, преко триста педесет хиљада војника. Са цивилним жртвама број погинулих и умрлих у Србији износи милион и двеста хиљада. На почетку рата, Србија је имала 4.800.000 становника и 500.000 мобилисаних војника. У борби са гигантима Србија је поднела највеће жртве, од којих се још није опоравила, али је своје жртве уградила у темељ јединства свих Срба.

Будући да смо у српском Новом Саду; будући да смо слободни њиховом крвљу и прегалаштвом, сетимо се речи које је деветог новембра 1918. изговорио потпредседник Српског народног одбора у Новом Саду, др Игњат Павлас, поздрављајући ослободилачку српску војску: Јунаци српски, дични соколови, узданице наше! Отварају се капије тамнице, први сунчани зраци обасјаше нас…. Дочекали смо час да спутане руке раширимо, да вас снажно пригрлимо и да у узвишеном заносу викнемо свима: нико нас више раставити неће, нико нас више раставити не сме!

ХВАЛА НА ПАЖЊИ

[soundcloud url=“https://api.soundcloud.com/tracks/177463732″ params=“color=ff5500&auto_play=false&hide_related=false&show_comments=true&show_user=true&show_reposts=false“ width=“100%“ height=“166″ iframe=“true“ /]

About the Author